ĐURIN VIRTUELNI SVET

 

 

   Svako od nas ima svoju životnu priču,koju ispriča ili ne ispriča.Jednostavno ne može svakome život biti majka.Nekome mora i maćeha da se zalomi.Ja spadam u tu priču kome je život bio maćeha.Šta je to što čoveka tera da se promeni,iako sasvim normalno funkcioniše?Situacije i događaji nas menjaju.Jednostavno nas teraju da se promenimo,hteli mi to ili ne.Želim da verujem da sam u manjini,i da je moja priča,priča minimalnog dela manjine u Srbiji.Stariji se sigurno sećaju američke serije "Dinastija",koja se nekada davno emitovala na televiziji.Režiser te serije kao da je dobio inspiraciju gledajući moju familiju.

   Ja sam jedino dete iz drugog braka svojih roditelja,koje su dobili u svojim poznim godinama.Pokojna majka je rođena 1936 godine,a pokojni otac 1934 god.Ja sam rođen 1977 godine,pa proračunajte sami.Mojoj pokojnoj majci je poginuo prvi muž i iz tog braka ima ćerku,moju sestru koju je praktično odgajio moj otac.Moj pokojni otac se razveo od prve žene,i iz tog braka ima ćerku o sina.Jedinu grešku koju je moj otac priznao,da je učinio,jeste što je pristao da on i njegov brat ožene dve rođene sestre.Duplo srodstvo,moj otac je bio mom bratu od strica i stric i teča.Od trenutka kada je moj otac napustio svoju bivšu ženu i decu,uzevši samo kofere u ruke,pri tome ostavivši im kuću i deset ari placa,da bi otišao da živi sa mojom majkom kao podstanar,za njih počinje pakao.

   Iako je redovno plaćao alimentaciju za svoju decu,iako je svog sina iz prvog braka zaposlio u mnogo jaku firmu,gde je i sam radio,brak mojih roditelja nije prestao da trpi spletkarenja,ogovaranja i psihičke torture.Moja majka je okarakterisana od strane očeve rodbine,kao kurva,a ja kao kurvino kopile.Ljubomorni i licemerni su bili do zla boga.

   Od firme u kojoj je radio moj otac,dobio je stan u kome smo živeli,majka ja i sestra dok se nije udala,zajedno sa njim.Sve bi ovo bilo totalno drugačije,da dva brata nisu oženili dve sestre.Kao klinac sve ovo nisam razumeo,ali sada shvatam da je sve ovo bilo spletkarenje njihovih žena.U životu se sve vraća,pa su zato moj brat po ocu,moja sestra po ocu,moja sestra po majci imali po dva braka,i decu u tim brakovima.Svima njima je sada dobro poznato,kroz šta je sve prolazio moj pokojni otac.Jedino ja imam jedan stabilan i jak brak,i dvoje prelepe dečice u njemu.Iako,znajući sve ovo,pokušavao sam da održavam rodbinske odnose sa njima,ali džabe. 

   Kada mi je majka umrla 1996 godine,niko se sa očeve strane nije pojavio na sahrani.Te iste godine u decembru mesecu,odlazim na odsluženje vojnog roka,i moj otac ostaje sam.Koliko je očeva rodbina niska i očajna saznao sam kroz pisma koja su mi pristizala od sestre po majci.Dok sam bio u vojsci brat od strica,i njegov sin iz prvog braka vršili su pritisak na oca,da se vrati svojoj prvoj ženi.Revoltiran njihovim ponašanjem,nepoštovanjem i neuvažavanjem,on je prekinuo svaki oblik kontakta sa svima njima.

   2001 godine otac mi predlaže da prodamo stan,i da na drugoj lokaciji kupimo drugi stan.Stan koji smo uzeli,u kome i dan danas živim sa svojom porodicom kupljen je na moje ime.To je bio uslov i njegova želja,a samim tim me zaštitio od svih koji bi nakon njegove smrti,došli da čerupaju i traze svoj deo.Svi su oni situirani,ali ne bi nikako preskočili zadovoljstvo da dođu do dela novca,i da dožive da me vide na ulici.

   2009 godine u januaru,otac mi je preminuo.Tada su uz mene bili samo moja porodica,prijatelji,kumovi i kolege.Rodbine nema nigde.Tada sam poslednji put pogazio svoje dostojanstvo,sve ih pozvao da dođu da isprate svog oca i brata.Mučno mi je bilo zalaziti u sva ta dvorišta i ulaze,u koje ne želim više ikada kročiti.Svi su došli,a taj dan sahrane pamtiću celog života.Sa desne strane sanduka u kapeli,ja sa svojom porodicom i prijateljima,a sa leve strane "moja rodbina".Komšije,kolege,očevi prijatelji i poznanici izjavljuju saučešće prvo desnoj,a posle levoj strani.Vide ljudi da je prisutna ogromna netrpeljivost.Nakon sahrane,razilaženje.Oni se vraćaju svojim licemernim životima,a ja svojoj porodici i prijateljima.

   Sa mojom rodbinom nema zdravog familijarnog odnosa,nema prisnosti.Zbog toga im poručujem NEMA ME.Ne postojim za njih,ne postoje za mene.Sve ovo zajedno me ne boli toliko,koliko činjenica da jednog dana moram svojoj deci objasniti,zašto sa očeve strane imaju,a nemaju strica,strinu,teču,tetku,brata,sestru.

   Ja sam se potpuno posvetio prvenstveno svojoj porodici,a potom i svojim prijateljima.Supruga sa svojom rodbinom ima potpuno,normalne i skladne odnose,i to mi je posebno drago,jer će naša deca imati bar sa jedne strane,ono što bi trebalo da imaju od oba roditelja. 

    

    

     

    

 

 

   

  

   

 

 

  Pustoš,kolateralna šteta na sve strane.Kako vreme prolazi sve više uviđam da se ne možemo promeniti.Mi smo ono što jesmo.Postojimo samo što je neko drugi odlučio da se rodimo,a kada smo već tu,moramo se boriti započeto i da završimo.Ne znamo kada će nam doći kraj,a ne možemo živeti svaki dan kao da je poslednji.Pomoći nekom je veoma teško,ali zato likovati nad nečijom mukom nas ništa ne košta.Kako samo neki ljudi mogu biti "sitne duše" u životnim igrama bez granica.Još samo deca imaju ideale,i to nažalost većinom loše.Odrasli imaju amneziju,ne mogu se setiti šta to beše ideal.

   Dižem glavu ka nebu,da potražim sreću u nebeskoj plavoj boji,koja se nikada ne menja.Nebo je ostalo dosledno samo sebi.Oblaci imaju neke čudne oblike i kao da mi nešto govore,ali ja taj jezik ne razumem.Verovatno se i ono smeje ljudskoj gluposti,koja je prerasla u patnju i agoniju.

   Mediji truju decu sa nekim "turbo folkom".Šta je to turbo folk?Kao što svaki JING ima svoj JANG,tako i pored kvalitetne muzike mora postojati šund.Često kad prolazim pored škola vidim da su deca obučena kao da idu na audiciju za "Zvezde Granda".Tužno i žalosno.Gospodo,uvedite u škole predmet pod nazivom "Grand znanje",i ja ću svoju decu ostaviti neškolovanu.Nekada je narodna muzika bila duševna hrana svakog boema,a sada su nam ostali audio zapisi,da se sećamo šta to beše izvorno,kvalitetno i narodno.

   Šta će mladima školovanje,obrazovanje i znanje,kada posla za njih nema.Kada bi školovanje bilo dozvoljeno na osnovu slobodnih radnih mesta,niko ne bi imao potrebe da ide u školu,ili na fakultet.Vide i stručnjaci propast očima,pa povećavaju standarde za upis na fakultete i školarine do "granica nemogućeg".Valjda je to način da se kulturno upozore potencijalni novi studenti,da ni bivši studenti nisu pronašli svoje mesto u poslovnom svetu,a tek njima nema prosperiteta nikako.

    Ali zato u "Grand Zvezdama" ima mesta koliko hoćeš.Dovljno je samo da se jave na audiciju.Ključevi od stana u Beogradu su tu,odmah iza ćoška.

Istina je da postoji svetla budućnost.............ali samo u španskim serijama.Ćopavi prohoda,slepi progleda,sve u full-u i svaka devojka nađe svog princa.