ĐURIN VIRTUELNI SVET

 

 

 

 

   Nisam od onih koji voli da priča o svojim prijateljima,bez njihovog odobrenja i prisustva,ali ova priča je toliko specifična,da vam je moram predočiti.Ne želim imena,niti nazive firmi da pominjem,jer smatram da bi po pravilu on,trebao da ispriča svoju životnu priču ako želi,a ne ja.Da li ste se nekad osećali glupo i bespomoćno,jer ne možete iako to želite da pomognete svom prijatelju?Moj prijatelj ima toliko privatnih problema,da je to nemoguće rešiti bez preseka,a on se ne usuđuje da napravi presek.

   Najteže mu pada da se oslobodi prošlosti,a prošlost ga koči da napreduje u budućnosti.Vidim da u njemu nema želje da se usavršava,kako bi bar lakše mogao da dođe do posla.Nisam vam rekao da kod mene granice u godinama ne postoje,kada je pravo i iskreno prijateljstvo u pitanju.Moj prijatelj je ušao u svoju petu deceniju života i iza sebe ima ćerku od 16 godina i jedan propali brak.On je u svakom pogledu doživeo čuvenu jevrejsku kletvu "Dabogda imao pa nemao".

  

   Posao mog prijatelja bio je vezan za kretanje po graničnim prelazima u Srbiji,tako da je putem posla upoznao svoju suprugu,u trenutku kada je boravio na Kosovu.Dakle,u vreme najveće inflacije,on upoznaje "ženu svog života",dovodi je za Beograd i ženi se njome.Ne znam zašto,i nikada mi nije rekao zašto (možda ni sam nije znao),ali njegovi roditelji su se u svakom pogledu protivili tom braku.U početku su živeli kod njegovih roditelja u stanu,a pošto je on bio veoma često službeno odsutan,dolazilo je do trenutaka netrpeljivosti između njegove supruge i njegove majke.Kada mu je supruga nakon godinu dana ostala u drugom stanju,ona mu predlaže da izađu iz tog stana u iznajmljeni stan,na šta on pristaje.Nakon što je moj prijatelj izneo i svoj polednji kofer iz stana svojih roditelja,sa njima je obavio jedan veoma napet razgovor.Stavio se u odbranu svoje trudne žene,i u revoltu je "sejao"teške reči koje su prštale na sve strane.

    Odlaze da žive samostalno u iznajmljenom stanu.Ona je na trudničkom bolovanju,a moj prijatelj rinta kao crnac.Kada se rodila njegova ćerka,niko od njega nije bio srećniji.Oboje su zaposleni,imaju dobre plate,a njihovo dete u ničim neoskudeva.Iako je totalno uništio odnose sa svojim roditeljima,osećao se jako,totalno ispravno i kao čovek i kao roditelj.U međuvremenu njegova svastika,dolazi sa Kosova i udaje se u Novi Sad.Sada su dve rođene sestre napustile Kosovo,i započele nove živote u srcu Srbije.Jedna se udala u Beograd,druga u Novi Sad,a obe su zaboravile kakav su život imale,i vodile na Kosovu.Iznenadno mom prijatelju umire otac.Tada se uzburkane strasti između mog prijatelja i njegove majke smiruju,ali se izgovorene reči nikada ne zaboravljaju.Na ostavinskoj raspravi povodom stana čiji je vlasnik bio pokojni otac mog prijatelja,on se svog dela tog stana odriče u majčinu korist.

   Pošto su se strasti prividno smirile,majka mog prijatelja dolazi na rođendan svojoj unuci,ali se i dalje primećuje netrpeljivost između snaje i svekrve.Kako je vreme odmicalo,majka mog prijatelja je sve ređe,i ređe dolazila njima u posetu,a gotovo i da nikad nije pitala za svoju unuku.To ga je posebno povređivalo,i bila otvorena rana,koja i danas dani ne može da zaraste.Pod čudnim spletom okolnosti,moj prijatelj ostaje kao višak radne snage,bez posla.Dobija otpremninu i uz malo ušteđevine koje su imali,izlazi na ulicu da prodaje benzin.Znamo da se u vreme inflacije benzin kupovao na ulicama,jer ga na pumpama nije bilo.Njegova supruga i dalje radi u državnoj instituciji,na radnom mestu koje je dobila zahvaljujući svom mužu.Kada se ušteđevina istopila,prodaja benzina na ulici stala,moj prijatelj dolazi u situaciju da ne radi ništa.Posvećuje se svom detetu,odvodi je i dovodi iz škole,obavlja sve kućne poslove,dok supruga radi.Razumimo i nju,trebalo je prehraniti četvoro usta,i pri tome plaćati iznajmljeni stan,ali sve je to trajalo šest meseci,da bi ona jednog dana nakon dolaska sa posla odlučila,DA BI ZA NJIH DVOJE NAJBOLJE BILO,DA SE ON VRATI DA ŽIVI SA SVOJOM MAJKOM.Ona ima svoj lični plan iza ove odluke koju je donela,o kome moj prijatelj ne zna ništa.Skrhan i "samleven" njenom izjavom,shvata da mora da napsuti stan u kome su živeli,i da se vrati životu sa majkom.Najteže mu pada činjenica da neće moći svakodnevno da provodi vreme sa svojom ćerkom.

   Moj prijatelj se našao između dva zla.Sa jedne strane mora da se vrati životu sa svojom majkom,na koju je "bacao i drvlje i kamenje" radi odbrane stavova svoje žene,a sa druge strane sa "ženom njegovog života" mu nema života,niti zajednice.Nema posla i nema izbora.Kada se vratio u stan svojih roditelja sa vrata su ga sačekale majčine reči:"Došao si na moje",a na ostavinskoj raspravi koja je vođena nakon očeve smrti,on se odrekao svog dela stana u majčinu korist.Zbog ratnog stanja na Kosovu,biša žena mog prijatelja,nagovara svoju majku da proda celo imanje albancima na Kosovu,i da dođe da žive zajedno u Beogradu.Tako je i bilo.Kupili su kuću u Žarkovu,u kojoj i danas dani žive.Njena majka je penzionerka,ona radi i više ne moraju da plaćaju iznajmljivanje stana,a ujedno su se svi njeni preselili sa problematičnog juga u centralnu Srbiju.Zbog svega ovoga imam utisak da je ona sve sistemski radila i planirala unapred.Činjenica je da je ona postigla ono što je htela.

  

   Dete kao svako drugo dete želi da viđa svoga oca.Moj prijatelj ne može svoju ćerku da pozove u majčin stan,zato što baba ne podnosi ni njega,a kamoli njeno rođeno unuče,a sa druge strane ne može ni da ode u tu kuću u kojoj živi njegova ćerka,baš zbog njegove bivše žene i njene majke.Viđaju je vikendom,kada šetaju gradom ili izađu negde.Da je situacija drugačija i da je imao podršku svoje bivše žene,verovatno bi mu u mnogo čemu danas bilo lakše.Ovako samo vuče,gde god da krene taj "rep iz prošlosti".Njega prošlost koči,da bi mogao šta da uradi u budućnosti.Iako mu je majka polupokretna,iako ona za nju obavlja sve kućne obaveze,neke stvari su ostale nepromenjene.Ona i dalje ne želi da vidi svoje rođeno unuče,a to je ono što ga najviše boli.Po pitanju nekih stvari,ma koliko ja želeo da mu pomognem,ja to ne mogu.

 

   Svaki moj susret sa njim je za mene teška misija u kojoj se borim da ga izvedem na vedrije teme razgovora.Znam da mu mnogo znači da mu misli budu okupirane u nekom poslu,pa sam u par poslova koje sam mogao samostalno da završavam redovno uključivao i njega,pridodavao mu na važnosti,i davao mu deo svoje zarade.Moj zadatak je kao zadatak iskrenog prijatelja,da ne dozvolim da psihički pukne.Imam snage i boriću se kad god mogu i kako god mogu,da mu olakšam njegov život koji je poput otvorene pandorine kutije.